Russia!

Russia!

RUSSIA! RUSIJA! Velikim crvenim slovima, sa uzvikom. Tako je po celom Njujorku najavljena izložba devet vekova ruskih majstora u muzeju Gugenhajm. RUSIJA! – kao iz duše pokliknuto. A boja crvena – kao emocija.

Za druge sam ostavila sve druge asocijacije, i u znaku emocije krenula da vidim rusku izložbu u Gugenhajmu, kao na hodočašće, već unapred uzbuđena, unapred očarana… Šta bi se drugo moglo posle tolike ruske lektire? I šta bi se drugo moglo kada kultura dođe u posetu civilizaciji? Samo da se ode, vidi i pokloni. Sa tim osećanjem sam otisla i – tako je i bilo.

Već na samom početku sam unutarnje pokrenuta do suza – velika ikona sa likom Hrosta iz četrnaestog veka, selo Novoe. Jasno, blago i smireno lice Hristovo zauzima sav prostor ikone. A po rubovima – trag vremena. Zamišljam rusko selo četrnaestog veka, sa verovatno drvenom crkvom i u njoj ovaj lik. Tolike prošaputane molitve seljaka kmetova ostavljene pred njim, iz generacije u generaciju… Izbija odnekud ogromna snaga pravoslavlja, ponikla i održana upravo u seljaštvu, ne u plemstvu. Misao na Rusiju je uvek i misao na tu ogromnu moć, na toliko blisku (jer, da, to je svoje!) i toliko puta doživljenu čudotvornost pravoslavne religije…

Pa onda carske dveri, i sveci vezeni u zlatu, i druge ikone, od kojih dve Andreja Rubljova (1370-1430). I tako sa pravoslavljem (kako bi drukčije?), počinje izložba devet vekova ruskih umetnika.

Zevs i Tetida, Anton Losenko, 1769. – Slika na kojoj Zevs nije svemoćni bog nego bog duboko i bolno upitan nad nečim. Ta njegova upitanost ogleda se u pokretu ruke i izrazu očiju. A Tetida je svetli ženski lik što kleči pred njim. Sa nežnim pokretom ruke ka njegovom licu, ona je sva slepa odanost i tiha ženska snaga koja tako pouzdano podržava. Nad čime god da je upitan i slomljen Zevs, ona je uvek tu i poslednja snaga biće njena snaga. Mirna i stabilna ženska snaga na kojoj nevidljivo počiva svet.

Prometej, skulptura u bronzi, Fedor Gordeev, 1769. – Orao je upravo sleteo na Prometeja i kljuca mu jetru. Koliko hrabrosti ima u samom pokušaju da se trenutak prikaže. Nigde okova, a zarobljenost potpuna. Prometej je sav u položaju čoveka koji se ne brani nego trpi bol. Jedna šaka stisnuta u pesnicu, drugom čupa kosu. Celo telo je ispruženo, do kraja protegnuto i do grča napeto, ali ne u otporu, nego u trpljenju.

Portret Katarine II, poprsje u belom mermeru, Fedot Subin, 1783. – Blagost i bezazlenost osmehnutog lika, delikatnost ženske kože i lepota zaobljenog čela koje tako fino prelazi u kosu, sedefasto svetlucanje mermera, i – eto jedne večnosti pred nama.

Portret Ekatarine Avduline, Orest Kiprenski 1822. – Voda u čaši sa cvetom na prozoru, njena kapica od providnog muslina, dva reda biserne ogrlice i šal oivičen najfinijim vezom – do neverice zadivljuje maistorstvo slikara da sve to prenese na platno. A pred slikom istog autora iz 1809, Portret pukovnika Evgrafa Davidova, samo jedna misao – tako je u uniformi izgledao Andrej Bolkonski! (Oživljava davni razgovor sa drugaricom: “Jesi li bila zaljubljena u Andreja Bolkonskog?” “O, da, godinama – samo u njega!”).

Subota je i Gugenhajm je pun. Ruski se jezik čuje često. A jedan poseban doživljaj ruske zemlje i njenih ljudi u meni budi devojka koja je ruski vodič. Smeđa, sa plavim očima. U ušima duge viseće minđuše. Ona je u tankom crnom džemperu pripijenom uz telo, sa hrabrim dekolteom i ljubičastim šalom oko vrata, sa rukavima koji, dugački sve do vrhova finih prstiju, namerno ostavljaju simpatično trapav utisak. Njena očigledna privlačnost, mladalački osmesi koje širi po grupi, i neka permanentna zavodljivost što izbija iz bića, sasvim prirodna i spontana – eto jednog živog eksponata, eto večne slovenske ženskosti!

Majorova prosidba, Pavel Fedotov, 1851. – Prosidba je očigledno od strane devojke odbijena. Devojka u pokretu izlaska iz sobe, poza i lice u ogorčenom odbijanju, ali u licu i nesto od razmaženog deteta koje se duri. A majka sa ljutitim licem (ljutnja je stvarna i opasna, tu nema durenja), u pokretu hvatanja devojčine raskošne haljine otpozadi, grubo trza fine nabore. Vrlo izražajno, drama još nije razrešena, vidimo njen vrhunac.

Prelja, Vasili Trutiseik – Prelja je u onom dobu kada od devojčice postaje devojaka. Metamorfoza je još u toku. Bela bluza sa vezom na poprsju, sitne koralne niske koje nose krst na grudima. I njena ruka, punačka, bela, u radu obnažena do iznad lakta, zaobljenošću i belinom kože tek nagoveštava senzualnost.

Dreams (Snovi – kažem na engleskom zbog te otegnutosti u zvuku. Ah, dreams…) Vasilij Polenov, 1890. – Hristos sa štapom hodača u ruci sedi na steni i posmatra more. Šta je drugo posmatranje mora nego večiti budni san – ovoga puta Hristov.

Ecce Homo: Hristos pred narodom, skulptura u belom mermeru, Mark Antokolski, 1892. – Hristos je, sa rukama uz telo, ovlaš obavijen sa dva reda tankog kaiša. Kao da je to samo nagovestaj i simbol vezanih ruku, večne njegove vezanosti i nemoći pred narodom. Sva dramatika vezanosti zauvek je smirena u njemu – nema ni malo otpora. On je sav u sebi, sav povučen i usredsređen na neku unutarnju tačku, i mir koji zrači i izbija iz skulpture upravo je iz te povučenosti i usredsređenosti, iz tog tihog mesta u njemu. I ponovo svetlucavost belog mermera, ista ona svetlucavost koju ima sveže pali sneg pod uličnim osvetljenjem – pregršt prosutih brilijanata!

Seoska svetkovina, Vasily Surikov, 1889. – Energija razuzdanag grupnog veselja. Ćilim na sankama, šarenilo ženskih marama… Uzbuđuju me sve te boje. “Pogledaj njihove krupne slovenske oči”, kaze Martin…

Tegljači lađe na Volgi, Ilja Repin, 1870-73. – Potresna slika ljudi koji vuku lađu. Odudara od ostalih beli lik mladića, gotovo dečaka, u sredini. Svi su drugi okoreli i ravnodušni, samo on još nije prihvatio svoju sudbinu. Ruska zastava koja viori na jarbolu okrenuta je naopako. “Da li je to izraz nepoštovanja prema državi?”, čujem kako se pred okupljenom grupom pita američki vodič. Ne, to je simbol naopako okrenutih stvari u društvu, pomišljam u sebi. Kasnije, u izvrsnoj knjizi o istoriji ruske kulture Natasha’s Dance, Orlanda Figesa, čitam da je skicirajući likove tegljača Ilja Repin nekoliko nedelja živeo sa njima. Sa zaprepašćenjem je otkrio da je među njima bilo bivših ikonopisaca, vojnika, sveštenika… Govorio je da su mu, upregnuti u svoje kaiševe, natmurenih plemenitih lica, ličili na grčke filozofe koji su kao robovi prodati varvarima. Svako lice na slici govori svoju ličnu priču o patnji. A beli lik mladića koji prkosno namešta svoj kaiš preko ramena simbol je večitog socijalnog protesta u Rusiji.

Pismo sa fronta, Aleksandar Laktionov, 1947. – Slika pred kojom plačem, slika koja je, kako kasnije čujem, duboko dirnula i moju koleginicu iz biblioteke, Amerikanku. (Eto zajedničkog jezika, eto naše univerzalne ljudskosti!) Pismo je stiglo i to je ko zna koje po redu njegovo čitanje. Cela ta grupa pred ulaznim vratima sirotinjske kuće – očigledno porodica onoga ko je pismo poslao, i ranjeni vojnik za koga se pismo čita naglas, i razvaljeni i propali grubi drveni pod, i ženine iznošene papuče, i sam trenutak koji se odvija – sve toliko blisko, živo i potresno. I plač svoj prepoznajem – to je isti onaj plač kojim plačem kada pomislim na tolike izginule vojnike, srpske na Solunskom frontu, ruske na Istočnom, na te zemlje koje su se više nego ičim drugim krvlju i životom branile. Milioni. I svakoga puta – “To iza gora i voda lelek je rušne seljanke”…

Obed seljaka u polju – Na slici su žeteoci, deda i troje dece. Jede se neka tanka čorba, drvenim kašikama, iz jedne zdele. Dečak žedno pije vodu iz glinenog bokala. Siromaštvo ruskog sela. Ponovo nešto jako tužno izbija iz prizora. Ruska duša, pomišljam, to je i taj ekstremni kapacitet za tugu.

Likovi. Likovi plemica, intelektualaca, radnika. I njihove ruke. (“Najčudesnija je za mene ljudska ruka,” uzbuđeno je govorila Helen Keler za koju je ruka bila sve.) Ruke plemića sa prefinjenim prstima koji se pri vrhovima stanjuju, dugi i četvrtasti prsti pisaca, čvornovate i grube radničke ruke prekaljene radom, sa crnim po noktima od uboja, sa crnim oko noktiju od skupljene prljavštine kojoj ni voda nista ne može.

I sve modernije i modernije, i sve sličnije i sličnije svakom modernizmu, a ipak i dalje rusko. I samo još malo… Samo još jednom sve to zajedno širokim pogledom…

I odlazim sa osećanjem da sam se n a d i s a l a.

Vraćajući se kući, na izlasku iz Holandskog tunela, dočekuje nas široko američko nebo sa suncem pri ranom zimskom zalasku. Taj prizor žutog i rujnog, koje se širi, pa smiruje po još plavom nebu, budi u meni misao o rađanju novog sveta, o rađanju novog Adama, koga je Dali očekivao upravo na ovom, američkom tlu. Teško da se moglo lepše isploviti iz sveta ruske kulture i vratiti u svet američke civilizacije. Civilizacije koja, kao i sva ta silna kola oko nas, kao i mi sami koji smo joj deo, jureći ide napred i vodi nas putevima čiji kraj ne možemo sagledati i čiji nam se pravac ne sviđa uvek.

Juri, juri civilizacija i vodi nas nekud napred. Neka nam je srećno sa njome. A kultura, kutura greje naša srca. U njoj prepoznajemo svoj humani lik, dodirujemo lepotu i trajemo u svojoj ljudskosti večno.

RUSSIA! RUSIJA! Velikim slovima, sa klikom (labuđim krikom!), i uvek i jedino crveno – kao emocija…