Bosina priča
Ko, nji dvoje?! Ma ja da ti kažem, slušaj samo, sestro slatka, da ti ovo ispričam! Jesenas negde, Radoje moj bio kod Cice i Tome, pomago im graditi kuću. Ostala ja sama pa zapela sve da posvršim. Znaš kako ti je, taj naš seljački poso, što bi se raklo, kraja mu nema. O, drž tamo, o, drž ovamo, radi, pa radi. Kad negde predveče, namirila ja stoku, sve zategla i reko, ajd baš da odem do Milunke i Vesa, da im odnesem malo sira i kajmaka. Tako meni često dođe, žao mi i’, sve mislim leba nemaju, zato su se onako usukali. Siđem dole niz put, i kako sam uvatila za njiovu kapiju, čujem tranzistor iz kuće, svira li svira. Oni drugo i nemaju nego to tranzistorče. Dobro, mislim se, nisu polegali, dobro je. Al opet, pre nego da zakucam, ja navirim najpre na prozor, reko, ma daj da vidim šta rade. Sad, ti znaš kako ti je kod nji – sto, klupa, zemljani pod, sijalica gola, prozori bez zavesa… Pogledam ja, ima šta da vidim – uvatili ti se nji dvoje sami u kolo i igraju. Igraju, sestro slatka, samo drma! Veso vodi sitno, pa se, da vidiš, sav isprsio, da ga ne poznaš. A Milunka se pomamila, đipa pored njega, dovatila neku krpu, vitla li vitla, samo podvriskuje. Stala ja – sad nije mi ni da uđem. Nego počekaj malo, počekaj, dok ne završi kolo. Pokucam, a oni se iznenadiše.
„Ajde, ajde Boso, uđi!“ Milunka nako po njenski viče. „Uđi, uđi! Mi slušamo Veselo veče pa se razigrali.“
A Veso gleda u stranu, odma onaj stari, smotan ko uvek. Utanjio, pa veli, „Ma Milunka napala – ajmo Veso, pa ajmo Veso.“
„Ajmo nego šta, kad su pustili kolo, što da ne igramo, šta nam fali?“ smeje se Milunka.
Ostavi ja onaj sir i kajmak, pošla nazad svojoj kući, pa se sve mislim – kad smo ja i moj Radoje zaigrali?! Kad smo se sami od sebe proveselili?! Kad, ženo božija?! Nego udri radi, tegli, zgrći – zdravlje pogubismo. Pa kažem sebi – e džaba je meni sve moje imanje!