Meri Oliver ili izlazak napolje

Meri Oliver ili izlazak napolje

Poezija koju piše amrička pesnikinja Meri Oliver je izlazak napolje iz ljudske patnje, iz posledica onoga što čovek uradi čoveku. To je iskoračivanje van. Odlazak, koji ako se valjano i do kraja izvrši omogućava povratak ka sebi – izlečenom i očišćenom od taragova patnje.

Meri Oliver je duša koja je morala da izadje iz sebe i da guta jednu za drugom kapljice svoga leka bivajući prisutna svim čulima i svom pažnjom u prirodi. Duša koja sebe leči konzumirajući lek peva i slavi svog izlečitelja – prirodu, odnosno ovaj svet tačno onakav kakim ga je stvorio Bog.

Blagotvorne kapi koje Meri Oliver pronalazi i o kojima peva, padaju i na našu dušu, i na našu patnju. Zbog toga nam treba Meri Oliver. Zbog toga nam trebaju pesnici. Malo ko može da krene njihovim putem, iako oni na put jasno ukazuju. Ali kroz ono što pesnici uspeju da zabeleže i iskažu, poneka čudotvorna kap kane i na našu dušu.

I drugi su pesnici slavili prirodu, ali niko se tako jasno u prirodi ne leči kao što to čini Meri Oliver. Robert Frost, na primer, u prirodi živi, putem nje dolazi do dubljeg, bogatijeg i za duh hranljivijeg života. Meri Oliver se leči.

I zaista, kuda sa sobom kada čovek tek što je povredjen, kada je stara rana ponovo otvorena i duša ne zna gde da se skloni da preživi? U alcohol, u drogu…? Ili istog trena napolje? Napolje u šetnju, u prirodu… Pa onda u poeziju drugih i u svoje pisanje. U uporno i strpljivo pretvaranje teškog olova patnje u zlato čistog postojanja, u “zvezdan, zračni, čisti prah”¹ koji će isceljujuće pasti i na tudje rane.

_____________________________
¹Miloš Crnjanski „Prividjenja“