Siromaštvo*
Kada smo se budili u našem iznajmljenom stanu u Zahumskoj ulici, kroz prozor je ulazilo plavetnilo neba, koje su žurno presecale ptice. Bili su to poznati gavrani iz Bulevara i laste koje se još nisu povukle iz grada. Sa jutarnjom svežinom do nas je dopiralo gaktanje, cvrkutanje i gugutanje. Dan je započinjao sa ptičjom grajom. A svitanje u Zahumskoj ulici bilo je raskoš savršene tišine kraj Bulevara. Najpre bi se čuli prvi jutarnji tramvaji, pa tek onda – ptice.
Stan je jednim krajem gledao na sirotinjsko dvorište iza zgrade. Uzano i betonirano, ono je odvajalo dve dugačke kuće koje su imale samo po jednu kosinu krova, tako da su izgledale kao dve „polukuće“. U dvorištu se nalazila zajednička česma, a sa leve i desne strane po jedan stepenik i ulazi u stanove, koji su verovatno većinom bili samo jedna soba. Na kraju dvorišta pružao se red sklepanih, ter-papirom pokrivenih šupa i klozeta. Zimi su se dimili odžaci, svi različiti i nepravilno postavljeni, i do nas su dopirali zvukovi testerisanja i cepanja drva. Jedan stan je prokišnjavao pa su stanari na krov stavili najlon i preko njega cigle. Uzano dvorište u cik-cak su presecali konopci za sušenje veša. Na njima su se tokom te zime često videle pelene, a u proleće je po dvorištu geguckavo i nesigurno hodala jedna devojčica. Bila je tu i poneka saksija sa cvećem kraj zida, pa kofa sa vodom pored vrata, a u prozoru češalj, par bočica i kutija „Heksorala“. Pored poslednjeg stana u redu sa leve strane stajao je odbačeni, stari šporet „Smederevac“.
Volela sam da vidim kako onu devojčicu svaki put čuva druga komšinica. Ili kako u lepa, sunčana jutra, sedeći na hoklicama i stepenicama, komšiluk dole pije kafu. Među njima je bila jedna starica koja bi me uvek podsetila na našu usamljenu komšinicu sa trećeg sprata, staru profesorku srednje tehničke škole. Pomislila bih koliko je bolje toj starici dole, u sirotinji ali među ljudima, nego profesorki koja je tako beznadno po ceo dan sama, u građanskoj otuđenosti naše zgrade, u jednosobnom stanu na trećem spratu, kao u gnezdu.
Na suprotnom kraju stana veliki prozor dnevne sobe gledao je na ulicu. U tople letnje večeri na njoj su se do ponoći igrala deca, i dan se završavao sa dečjom grajom. A prekoputa, da…
Oni još uvek postoje, ali samo na fotografiji. To je jedan od onih snimaka koji se naprave tako što se škljocne bilo gde, da bi se proverio film u aparatu. Sasvim su slučajno uhvaćeni njih dvoje – Adam i Eva. Bile su to skulpture na fasadi zgrade preko puta. Nikakva velika arhitektura, nikakva velika umetnost. Samo svedočanstvo o nekim prošlim vremenima i prošlim ljudima, koji su imali potrebu i mogućnosti da naprave skroman iskorak iz praktičnog i korisnog.
Nismo ih dugo gledali zajedno. Jer su oni koji su živeli iza Adamovih leđa rešili da promene lim na prozorima i ispustu, celom dužinom svoga stana. Pa da bi im bilo lakše, brže i jeftinije, kada su došli do Adama, jednostavno su ga oborili dole. Posao je mirno nastavljen, a on je ležao na betonu, nepotreban i odbačen.
Posle smo ga još neko vreme gledali pored kontejnera, polomljenih nogu, otpale glave, razgrnute utrebe, iz koje su virile žice što su ga do nedavno držale uspravnim i celim. Pa i ta muka njegova i naša prođe. Pri prvom detaljnijem čišćenju odnese ga Gradska čistoća.
Tako na desnoj strani zgrade ostade prazan prostor i novi, svetlucavi lim. A na levoj ona, sama. Stojeći i dalje kao da se ništa nije promenilo, ličila je na one koji ne priznajući istinu sebe održavaju u krhkoj ravnoteži.
——————————————
*Priča „Siromaštvo“ dobila je drugu nagradu Šumadijskih metafora za 2002. godinu i objavljena je u pratećem zborniku radova.